У исто време када је одлучено да се гради једно ново здање, решено је да се у циљу европеизације бање у Аранђеловцу изгради и једно савремено, парно купатило. Радови на изградњи трајали су од 1870. до 1874.године, а купатило је почело да ради  1/13. јула 1875.године, на захтев окружног начелника Косте Цинцар Марковића који је био изненађен бројем гостију у бањи. Купатило је тако отворено пре него што га је примила грађевинска комисија. Непосредно поред купатила налазила се још једна зграда у којој је смештена парна машина за загревање воде, а која је купљена у Бечу. Сама зграда купатила била је четвороугаовог облика, а на њеној средини се налазио отворени, квадратни базен са хладном водом дужине 7,5 м и дубине 1,5 м. Око базена налазили су се: просторија са хладним тушевима, одељење за пару и масажу, ходници, кабине са пресвлачењима, просторије са кадама….

Купатило се снабдевало водом која је отицала са извора „Књаз Милош“, те се сакупљала у једном, за то посебно направљеном резервоару.
Због великог интересовања посетилаца бање, парно купатило је почело  да ради пре него што су стигле парне машине поручене из Беча (од фирме „Валдер, Вагнер и Бенда“).
Од самог почетка купатило је имало проблема са водом. Наиме, вода која је долазила у резервоар била je прљава, јер су по њој газили посетиоци који су је користили за пиће, а сем тога она је некуда отицала из базена. Да би проблем недостатка воде некако превазишао, инжењер Винтер, који се старао о бањи и срески начелник били су принуђени да воду у базену мешају са слатком водом.
Радове на изградњи парног купатила 1870 – 1874. изводио је предузимач Кринкер, отац Лујзе, која је управо овде упознала свог будућег супруга  – војводу Живојина Мишића.