У XIX веку, Емилијан Јосимовић, инжењер и први српски урбаниста, покреће идеју о подизању зелених површина и ван Београда, у другим градовима Србије. Земљиште за Парк Буковичке Бање купљено је 1849 године, када су и обележене прве стазе, засађено дрвеће, уређен извор и купатило „Талпара“.

Приближно данашњи изглед Парк добија 1856. године, када су просечене стазе, посађени дрвореди уз њих, а око дрвених станова за посетиоце формирани травњаци, цвећњаци и уређено топло купатило „Ђулара“. У време владавине Кнеза Михајла Обреновића, Буковичка Бања постаје једно од најбоље уређених балнеотуристичких насеља, а реноме најбоље бање у Србији задржава до пред Први светски рат.

На основу фотографија може се закључити да је Парк Буковичке Бање своје садашње контуре (обличје) добио у периоду 1900. – 1905.године. Алеја борова и дрворед кестенова је из тог периода, а поређење са осталим несамониклим садним материјалом указује да је и остали део Парка сађен у том периоду.

Најзначајнију промену бања и парк су претрпели  30. – тих година XX века, када је бања била под управом Штедионице дунавске бановине. Током 1933./1934.године преуређени су Старо здање, Ново здање и Парк, који је из основа био реконструисан по плановима инж. А.Крстића, када је већ тада представљао атрактивну целину испуњену многобројним разноврсним лишћарима и четинарима. Тада је уследило и масовније уношење биљног материјала.

До оваквог закључка дошло се на основу поређења старости већег броја примерака: бодљива смрча (Picea pungens), дуглазија (Pseudotsuga menziesii), тиса (Taxus baccata) и др, а у поређењу са другим врстама на Опленцу.